Још једно вече на месту пољупца дивовских река. Поздрављам Сунце које залази иза хоризонта остављајући пламене праменове за собом. Милују се и мешају гасећи своје боје . Небо се као и огледало испод претвара у плиш. Нежан. Плав. Мек. Светла Земуна уливају се у моју душу. Допире и музика. И она се меша са звуком таласа који застају тик до мене и враћају се. Подсећају ме на стихове који већ недељама плове мојим умом. Прете да се трајно усидре у моје срце. Уживам. Појављују се прве звезде. Трепере баш као ја. Од скора задржавам се само на једној. Посматрајући ка хоризонту налази се на средини између две куле. Сасвим је високо. Трепери чистим белим светлом. Креће се ка мени или ја ка њој. Можда је померање и узајамно? У истом правцу. Деле нас висине? Ја сам на нивоу хоризонта а она у сферама далеко изнад. Питам се да ли сањам? Не знам. Не схватам? Снови су такви. Без потврде. Лепо је . Сјајно. Топло........................
