Нанети преко платна дубоку вечерњу плаву у таласима. Повући линије хоризонта, воде и љубави и једну вертикалу, духовну. Бојом гарежи у спомен на његова 44 рушења извући контуре зидина. Одредити доба дана па допустити Сунцчевим зрацима да оцртају сенке. Користити само природне пигменте и танке четке јер његов сјај могуће је добити само миловањем. Ја га бескрајно волим као и даму коју лепотом својом срива па га са лакоћом сликам чак и затворених очију. Некад боју наносим прстима а једном сам чак користио и њене. Небо му сликам скоро без облака просветљавајући га све до тачке у којој ће нестати у белини њеног осмеха. Река је обавезна као и мали чамац са таласима што срце љуљају попут њене љубави и све тако лагано, по мало све до зелених стаза и липа на које мирише њена коса.
Прекидам сликање у тренутку у ком се топлина разлије мојим телом.
Слика одлази у погледе других а ја у радост стапајући се са њеним бићем.
