Остављам трагове у крајевима бескраја. Надам се? Неко ће их уочити? Следити? Изменити? Улепшати? Воздићи? У горње слојеве океана? Ако сазнам где је? Тражим Сунце. Оно ће ми рећи где је доле. Месец? Звезде? Тражим. Не видим ништа од маглине. Не знам где сам? Осећам близину пулсара. Не видим. Левитирам у океану. Верујем да сам на једном од крајева? Да ли океан има крај? Ако је живот део океана за ког не знам да ли има крај да ли постоји крај живота?
Потребно ми је друго тело. Тело које нећу испуштати из ока. Тело које ће ми показати да ли сам горе? Или доле? Лево? Или десно? Тело које ће ми показати где сам. У односу на њега. Тело које ће знати где је. У односу на мене.А ја? Ја јесам.
Потребан ми је сасвим нови угао. Угао из ког ћу посматрати. Угао из ког ћу видети шире. Висок угао широког погледа.
Потребна ми је бар једна тачка. Не зарез. Тачка. Тачка коју ћу прогласити за почетак, средину или крај. Када бих имао само једну тачку и једно тело? Знао бих више. Много више nego што сад знам.
Потребна ми је и једна права. Само једна права. Ако бих имао праву сигурно бих знао шта није право као права? Остало би прогласио за криво.
Сад знам да ништа не знам. Велико сазнање. Остају само трагови у бескрају.
И постојање.
